A theme of the age, at least in the developed world, is that people crave silence and can find none. The roar of traffic, the ceaseless beep of phones, digital announcements in buses and trains, TV sets blaring even in empty offices, are an endless battery and distraction. The human race is exhausting itself with noise and longs for its opposite—whether in the wilds, on the wide ocean or in some retreat dedicated to stillness and concentration. Alain Corbin, a history professor, writes from his refuge in the Sorbonne, and Erling Kagge, a Norwegian explorer, from his memories of the wastes of Antarctica, where both have tried to escape.
And yet, as Mr Corbin points out in "A History of Silence", there is probably no more noise than there used to be. Before pneumatic tyres, city streets were full of the deafening clang of metal-rimmed wheels and horseshoes on stone. Before voluntary isolation on mobile phones, buses and trains rang with conversation. Newspaper-sellers did not leave their wares in a mute pile, but advertised them at top volume, as did vendors of cherries, violets and fresh mackerel. The theatre and the opera were a chaos of huzzahs and barracking. Even in the countryside, peasants sang as they drudged. They don’t sing now.
What has changed is not so much the level of noise, which previous centuries also complained about, but the level of distraction, which occupies the space that silence might invade. There looms another paradox, because when it does invade—in the depths of a pine forest, in the naked desert, in a suddenly vacated room—it often proves unnerving rather than welcome. Dread creeps in; the ear instinctively fastens on anything, whether fire-hiss or bird call or susurrus of leaves, that will save it from this unknown emptiness. People want silence, but not that much. | Такво је време, барем у развијеном свету, да људи жуде за тишином, али је не налазе. Брујање саобраћаја, непрекидна звоњава телефона, дигитална обавештења у аутобусима и возовима, ТВ апарати који треште чак и из празних канцеларија, само су једно бескрајно бубњање и ометање. Људски род се исцрпљује буком, а чезне за супротним—било у дивљини, ширином океана или на неком повученом месту намењеном тишини и сабрању. Ален Корбен, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, а Ерлинг Каге, норвешки истраживач, присећа се о пустарама Антарктика, куда су обојица покушала да утекну. Ипак, како истиче господин Корбен у ''Историји тишине'', вероватно да нема више буке него што је иначе било. Пре пнеуматских гума улице градова биле су пуне заглушујућег клопарања точкова оивичених металом и потковица по калдрми. Пре добровољне изолације мобилним телефонима у аутобусима и возовима све је јечало од разговора. Колпортери нису тек тако утишано остављали своју робу на гомилу, већ су је рекламирали на сав глас, што је важило и за продавце трешања, љубичица и свеже скуше. Позориште и опера били су у хаосу од узвика одобравања и негодовања. Чак и на селу, сељаци би певали док кулуче. Сада више не певају. Оно што се променило није толико ни ниво буке, на коју је и у претходним вековима било притужбе, већ ниво ометања, које заузима простор у који би тишина могла да продре. Овде избија на видело још један парадокс, јер ако је већ и продрла—у дубине борове шуме, у голети пустиње, у изненада напуштену просторију—често се пре покаже као иритирајућа него добродошла. Увлачи се страх, ухо се инстинктивно усредсређује на било шта, било на шиштање ватре било на птичји зов или на шуштање лишћа, што би га избавило од ове незнане празнине. Људима треба тишина, али не баш толико. |