[…] “Imam jedan predlog.” Gusenica se nagnula ka meni, kao što moja drugarica April to radi kada želi da mi poveri tajnu, iako nijedna od njih nikad ne bude dobra. Ili čak ne bude ni prava tajna. “Ako nikome ne kažeš da sam ovde, mogu da ti popravim vid”.
“Ma idi bre!”
Trepnula je par puta. “Upravo to i pokušavam da uradim.”
“Htedoh da kažem: ti to ne možeš.”
“Zašto da ne?”
“Zato što niko nije uspeo da mi popravi dioptriju, osim uz pomoć naočara.”
“Ja posedujem određene sposobnosti. Videćeš, ukoliko…”
“…Nikome ne kažem za tebe?”
“U tome je suština. To je srž.”
“Kako mogu da znam da me nećeš oslepeti? Ti bi mogla biti poput onih dosadnih teleprodavaca koji svašta obećavaju, a u stvari samo lažu.”
Ponovo je počela da pravi one naizmenične kružne pokrete rukama, kao pri voskiranju automobila. “Nikada takvu stvar ne bih učinila stvorenju koje mi nije nanelo nikakvo zlo.”
“Dakle, ako bih ti naudila, mogla bi me oslepeti?”
“To valja znati.”
“A ukoliko mi poboljšaš vid, i ja nikome ne kažem za tvoju pojavu, napustićeš našu njivu?”
“U tome i jeste suština!” […]